Otvoriti online prodavnicu u doba corone: da ili ne?

Danas je neophodno otvoriti online prodavnicu u vreme Corone, zar ne?

Danas je svako online, zar ne? Zašto i ne?!

Internet pruža uvid u svet koji nam se sviđa sve je tu, na dohvat ruke, cipele, crvena haljina, karmin, šešir, kafić, samo još neko da nas izvede. Smešno, virtualni svet zar ne?

Svi vole tu lakoću življenja online, ja prva. Za vreme Korone, shvatila sam da mi treba i da moja radnja bude online! Mislim ona već jeste, ima FB stranicu ima sajt i dobro je, radi, ali… Svi sada pričaju o tome kako otvoriti online prodavnicu koja sve radi, naplaćuje, šalje robu i vodi ti inventar, dok ti samo sediš kući i uzimaš pare. Zamislite tu scenu, sedite kući gledate telefon, i kako Vam se puni bankovni račun a porudžbine samo stižu, kao Baja Patak kada sedi na vrh novčanog brega.

Hhmmm…
Ali moja priča je drugačija.

Moje muke da pronađem tako nešto na internetu, su bile velike. Gomila je prodavnica online koje firme nude i sve je kako ja vidim, isto. Oni Vam daju sajt vi „punite“ prodavnicu svojom robom i sistem sve radi, naplaćuje, vodi inventar …. Tako ja to zamišljam. Letim pod oblake i vidim novac kako pljušti i sve super, pomislim – ja hoću to. I tako sam zvala i otišla u jednu firmu koja mi je bila zanimjiva, da kupim tu online prodavnicu. I sve je super sedim i slušam, kako on priča i objašnjava mi proces online prodavnice. Najviše mi prija taj zvuk, kako je sve lako i kako su napravili dobar sistem i da su na sve mislili i da ovo može biti idealno za mene. Rešili su i sistem za naplatu i sve „pravne zavrzlame“ oko poslovanja na internetu.

Divno! Sebe zamišljam na vrhu brega od novca.

Već planiram put za leto, nema veze što je još Korona, meni će prodavnica da radi. Kako čovek kaže mogu da sedim na plaži i da prodajem, ne moram da sam prisutna stalno. Zamislite veliki šešir, peskovita plaža, šum mora i sunce na mom telu. Ja pijem hladni frape, sedim na ležaljci i uživam. Online prodavnica! ….

Moj let se završio ateriranjem i to sa njegovom pričom o proizvodima. Jedna rečenica me u trenutku vratila u surovu realnost, kao kad Vas neko polije hladnom vodom. Osećala sam se pokislo, očajno slušajući njega: „Vi morate da unosite svoje proizvode, opise, slike, cene, uslove dostave, da pratite pravila poslovanja na internetu, da imate poslovni račun kod te i te banke… kako bi mogli da Vam ubacimo i plaćanje karticom. Lager treba da popunjavate i pratite, koju kurisku službu…“ i čovek je nastavio i priča i priča. Pa kako? Moje ushićenje je prešlo u očajanje i svi moje planovi i maštarije su se razbile u paramparčad, kao staklo.
Ovo nije bilo nigde ni pomena,

šta sve treba da promenim da bih mogla da radim online.

Moj tup pogled je govorio sve. Muk je zavladao prostorom. Prvo pitanje – prekid tišine: „Šta mislite kakva prodavnica bi vama odgovarala?“
Ljutito i kratko odgovaram : „Ni jedna! Pa ja sam već online i prodajem online.“ Izlazim demostrativo ne čekajući da mi postavlja još neka pitanja niti da mu ostavim prostora da mi nešto još uvalja. Osećala sam se prevarenom i izneverenom. Svi kažu kako je to jednostavno i kako to sve samo radi. Osetila sam se kao malo dete kome je suviše rano rečeno da Deda Mraz ne postoji. Toliko godina u poslu, kada je sve bilo jednostavno, i tako lako.

Toliko me ova Korona uništila da je moj instinkt za posao podbacio i poverovala sam u bajke.

Sunce napolju, neki sa maskama hodaju neki ne, raduju se lepom danu. Stala sam i gledam napred, kao neka šiparica stojim i ne verujem šta sam uradila. Htela sam otvoriti online prodavnicu a nisam saslušala cene i ni uslove. Kao poslovna žena nisam se raspitavala šta me zanima, niti sam se cenkala, veliko ništa! Bila sam kao Baja Patak hoću pare i pare, a da nešto menjam ni ne pada mi na pamet. Kako glupo od mene, priznajem. I šta sad? Razmišljam, krećem niz ulice Beograda ka Savi. Razmišljam kako je bilo lepo maštati šta bi ta prodavnica sve mogla, ali izgleda da je to bilo suviše lepo da bi bilo istinito, kao i sve u životu.

Hodam i razmišljam koliko mi je potrebna ta prodavnica, računam u glavi, koliko će mi se troškovi povećati ili će se ipak smanjiti? Probudio se mozak preduzetnika, i kao švajcarski sat uključili se točkići i mehanizam da računa koliko čega će mi trebati. Dođem do obale Save, i sedam u kafić, vadim telefon, digitron, sveska i olovka. Počinju ideje, pišem teze, neke cene koje znam i neki plan se polako formira. Gledam na netu i zapisujem na papir, skroz u svom svetu brojki i cifara, kada me prekine neki ženski piskav glas. To je Duda, vrca ona sa svojim špicom (pas) i maše mi. Seda Duda za moj sto ljubi me i grli, i to bez maske i zaštite. Pomislim pa još uvek je epidemija Korone, što me ljubiš? I sada kao na sastanku, ne radim bilo šta da se zaštitim, samo ćutim i smešim se.

Ona je vesela i dobra moja prijateljica. Volim je ali ne sad, ona ne zaklapa. Jednom kada otvori usta ona ih ne zatvara dok ne ožedni ili joj se grlo ne osuši. Ali prijateljica je pa sediš, ćutiš i slušaš. Cela priča od početka vanrednog stanja do danas, sve je uspela da mi ispriča.

Iznenadi me pitanjem: „Šta tebe draga muči? Nešto si mi mnogo odsutna.“

Zar je toliko očigledno da me muči priča o internet prodavnici. Imati je ili ne imati?

Ispričam joj svoju dogodovštinu danas sa internet prodavnicom, i kako sam bila svojeglava, razmažena, uplašena i kako su se moji snovi raspršili u paramparčad kao staklo i da ne znam šta sad. Moja Duda, jednostavno reče: – „Ma daj, ja sam mislila da ti je mama baš loše, kako izgledaš. A to sa internet prodavnicom, ne zezaj to će ti Boris rešiti. On radi te prodavnice u nekoj kompaniji i zamisli znaju sve te Vaše muke. Svaki dan mi se žali kako su vlasnici teški, šta sve očekuju da im uradimo kao da smo njihovi prodavci i tako u nedogled.

On priča priču koju ti sada meni pričaš. Zamisli Borisa, koji stalno ide po kući jer su radili od kuće, i viče, pa kako da prodam proizvod kada nećeš da staviš cenu, ili ja ću da ti odgovaram na pitanja ali daj mi neki info, šta ti taj proizvod radi, radno vreme i sve im promenim i to svaki dan kako ovi menjaju satnicu policijskog časa, ali daj bre odgovori na mail kad ti pošalje klijent. I tako u nedogled, draga moja svih ovih 55 dana. Poludela sam od njega. Vidim da to radi, mislim zovu ljudi, i klijenti i kupci, naručuju. Kako on to radi ne znam i ne pitaj me, to ti sa njim sve vidi.

Tako da tvoj problem da ili ne, otvoriti online prodavnicu je rešen, zoveš njega i znaš Borisa, on uvek sve reši. Hajmo sada da uživamo i da popijemo kafu i da gledamo ove sa maskama.“

Duda je divna. Ona je to tako jednostavno rešila, i uspela je da me opusti. I možda je ona u pravu možda je to ipak jednostavno. Sigurno postoje firme koje znaju naše muke i rešili su to. Sa velikim uverenjem da sam na otkiću Eureke, opustila sam se i uživala u kafi. Kao što sam rekla, Duda je vesela i dobra i baš zna kako da mi popravi raspoloženje. Zovem Borisa kasnije…